2,1K

Iako je tek na­čeo 36. go­di­nu živo­ta, Bra­ni­mir Kle­pić, es­tra­dni me­nadžer iz Der­ven­te, već dvi­je de­ce­ni­je dru­gu­je sa es­tra­dnim ve­li­či­na­ma. Nje­go­vi po­slo­vni par­tne­ri su Ha­ris Džino­vić, Je­le­na Kar­le­uša, Mi­tar Mi­rić, Jo­van Pe­ri­šić, Ba­ja Ma­li Knindža, Na­ta­ša Be­kva­lac, Lju­ba Ali­čić, Zo­ri­ca Brun­clik, Ća­na, Šem­sa Su­lja­ko­vić, Džej Ra­ma­do­nov­ski, Ana Be­ku­ta, Snežana Đu­ri­šić, Vi­ki, Ra­de Lac­ko­vić, Ha­lid Mu­sli­mo­vić, Si­nan Sa­kić, Ke­mal Ma­lov­čić…

– Ovim po­slom bu­kval­no se ba­vim od ma­lih no­gu. Od svo­je še­sna­es­te go­di­ne, ka­da sam na der­ven­tskom va­ša­ru upo­znao Iva­na Ku­ko­lja Ku­ki­ja i odmah mu sre­dio tez­gu za na­re­dni vi­kend. On bio za­do­vo­ljan, ja za­ra­dio za džepa­rac i ta­ko je kre­nu­lo – pri­sje­ća se Kle­pić.

Od ta­da do da­nas, ka­ko sam kaže, mno­go to­ga se pro­mi­je­ni­lo u na­či­nu po­slo­va­nja, ali su­šti­na je is­ta, tre­ba za­bav­lja­ti na­ro­dne ma­se.

– Ne­ma vi­še ve­li­kih kon­ce­ra­ta i tur­ne­ja. Naj­ve­će žur­ke se de­ša­va­ju u dis­ko­te­ka­ma, ko­je ima­ju ve­ći ka­pa­ci­tet od mno­gih dvo­ra­na. Da se ra­zu­mi­je­mo, va­ša­ri su sa­ču­va­li svo­ju draž. Po­se­bno oni u Der­ven­ti i Šap­cu. Je­di­no ih možda može pre­va­zi­ći zbor u Stri­či­ći­ma, na Ma­nja­či, ko­ji je iz go­di­ne u go­di­nu po­sje­će­ni­ji – objaš­nja­va Kle­pić.

Ne kri­je da je učio i na tu­đim i na svo­jim gre­ška­ma.

– Dok sam bio mla­đi i nai­vni­ji, de­ša­va­lo se da os­ta­nem bez ho­no­ra­ra. Je­dnos­ta­vno, “za­pa­li” te gaz­da, kaže ni­je bi­lo pro­me­ta… A, ka­fa­na dup­ke pu­na! Šta možeš, sna­la­ziš se ka­ko znaš, po­ra­vna­vaš sa pje­va­či­ma ova­ko ili ona­ko. Ne smi­ješ os­ta­ti dužan, jer pu­kne pri­ča i on­da si za­vršio ka­ri­je­ru. U me­đu­vre­me­nu sam iz­gra­dio odnos i sa gaz­da­ma dis­ko­te­ka i sa pje­va­či­ma, pa je mno­go la­kše – uvje­ra­va nas naš sa­go­vor­nik i ot­kri­va da za nas­tup, u za­vi­snos­ti od svo­je po­pu­lar­nos­ti, uzi­ma­ju od hi­lja­du do de­set hi­lja­da ma­ra­ka.

Sa nji­ma, ve­li, ni­ka­da ni­je do­sa­dno.

– Lju­di ih čes­to dru­ga­či­je doživ­lja­va­ju, jer su ja­vne li­čnos­ti, ali i oni su lju­di od krvi i me­sa. Vo­le se za­ba­vi­ti, po­pi­ti, za­pje­va­ti druš­tvu za gušt. Ma bi­lo je sve­ga, kad bih vam is­pri­čao sva­ku de­se­tu ane­gdo­tu, okre­nu­li bi­smo ci­je­lu es­tra­du na­opa­čke – po­ru­ču­je Kle­pić.

Nas­tav­lja o to­me ka­kav je ko na es­tra­di.

– Jo­van Pe­ri­šić je go­spo­din u pra­vom smi­slu ri­je­či. Pri­je ne­kog vre­me­na, pri­šao mi je i re­kao: “Bra­ne, ne­ću vi­še da pje­vam sva­dbe. Dos­ta je bi­lo. Imam pa­ra, ali ni­je sve ni u nji­ma”. Osje­ti­li su to za­to dru­gi, jer bio je car na sva­dba­ma, ali baš za­to ga lju­di vo­le, što ima ka­ra­kter. Ma­lo će­te na­ći onih ko­ji će pri­zna­ti da vo­le Je­le­nu Kar­le­ušu, ali ona pu­ni naj­ve­će dis­ko­te­ke, na nje­nim nas­tu­pi­ma je lu­dni­ca. Žena je ma­ši­na i do­bra li­čnost, to se osje­ti. Sa Džejom je uvi­jek za­ba­vno. Ima­mo nas­tup u Bu­dvi, on ma­lo po­pio, čas­ti mu­zi­ku, i mi­sle­ći da u džepu ima ne­što si­će, izva­di sav no­vac i ba­ci na har­mo­ni­ku. Kad ono ci­je­li ho­no­rar! Kad je vi­dio, bi ka­sno, ali ispao je go­spo­din, ne­ka­da se mo­ra ne­što i iz­gu­bi­ti. Sko­ro smo ima­li nas­tup u Mi­la­nu, Džej se to­li­ko na­cu­gao, da ga ni­su htje­li pus­ti­ti u avi­on – nas­tav­lja kroz smi­jeh Kle­pić.

Ka­da je ne­da­vno za­vršio re­no­vi­ra­nje po­ro­di­čne ku­će u Der­ven­ti, kaže, oku­pio je kom­ple­tan krem es­tra­de.

– Na je­dnom mjes­tu oda­vno ni­je bi­lo to­li­ko po­zna­tih es­tra­dnih li­ca. Pje­va­lo se do zo­re, ne znaš ko je bo­lji i či­ji glas je ja­či. Dok je ta­ko, bi­će i tez­gi, do­go­dov­šti­na, a i ho­no­ra­ra, jer uz mu­zi­ča­re uvi­jek idu pa­re… I na­ra­vno, sa na­ma je bio Mi­ćo Zu­hrić, moj pri­ja­telj iz Ši­pra­ga, ko­ji je sa mnom na go­to­vo sva­koj tez­gi. U Ba­nja­lu­ci, Do­bo­ju, Sa­ra­je­vu… Pri­čao bih  ka­ko nas je iz­go­ti­vio za Baj­ram, ali sam po­la to­ga za­bo­ra­vio… Po­pi­lo se, bra­te – is­kren je Kle­pić.

Prenseno uz dozvolu Narodnih Novina
Piše D. ADŽIĆ