Nekada je Derventa imala tako prepoznatljivu vizuru da je niko ni sa jednim drugim gradićem ni u Bosni ni bilo gdje drugdje nije mogao zamijeniti.
Kao i svaki drugi grad, i ona se mogla fotografisati ili slikati s različitih strana, ali svaki bolji fotograf ili slikar ne bi propustio priliku da je ovjekovječi iz ulice što s juga od bolnice silazi prema centru grada, jer se upravo sa te strane kočoperile najčudnija zgrada koju je neko u novije doba izgradio. Bila je uska a visoka katnica, zidana međutim s visokim stilom ukusa, stručnosti i građevinske estetike. Stajala je nasred glavne ulice, tako da ju je ulica morala s obe strane obilaziti i zvala se Prkos kuća. Nije to bio njen službeni naziv, ali jeste onaj opšte poznati, koji je bio važniji od službenog.
Prkos kuća nije dobila ime zato što je zasjela nasred ulice (ulica je takva kakva jest tek kasnije formirana), nego zbog nekog drugog prkosa i inata. O čemu se radi može se načitati u knjizi Nedžmudina Alagića “Derventa između dva svjetska rata”.
Priča o Prkos kući zapravo je priča o dvije derventske begovske porodice, Begovićima i Alibegovićima, čije su kuće stajale jedna nasuprot druge uz Brodsku ulicu, kako je narod zove bez obzira kako se službeno imenovala. Sada je jedna devastirana, druge nema, a begovski potomci raspršili su se po svijetu. Ni Prkos kuća između njih već odavno ne stoji.
Jusuf-beg Begović bio je potomak Mahmut-bega Begovića, poslednjeg derventskog kapetana iz doba osmanskog carstva. Austrougarska vlast nije bila ukinula begovat pa su Begovići i dalje imali veliki zemljišni posed na području Gornje i Donje Lupljanice, a po gradu velik broj zgrada, stambenih i poslovnih. Begovska kuća, sa leve strane glavnog puta što vodi s brda od bolnice, bila je katnica markantna izgleda, zidana tesanim kamenom. Pred avlijom uz ulicu imala je u kamen uklesan stolicu nalik prestolu. Kad bi bio besposlen, na njemu je Jusuf-beg često sedeo, odmarao i posmatrao prolaznike.
Hrustem-beg Alibegović imao je posed u Raščić, a prekoputa Begovića bila mu je velika porodična kuća, u kojoj je imao trgovinu. Uz kuću su se nizale magaze sa gvozdenim vratima, u kojima se skladištila otkupljena roba i žitarice. Hrustem-beg se bavio trgovinom na veliko te je imao poslovne veze sa drugim veletrogovcima ne samo po Bosni nego sve do Beča i Trsta.
Begovske porodice dugo su živele u uzornoj komšijskoj slozi, ali jednog dana crv smutnje počeo je korozivno njihove veze i dobre odnose. Povod je bila nova porodična kuća, koju je počeo da gradi Hrustem-beg Alibegović na svome posedu ali previše blizu ulici, odnosno previše blizu Begovića kući.
Jusuf-beg se silno uznemirio zbog pomisli da bi Alibegovići sada mogli s kata nove kuće kroz svoje prozore gledati u njegovu kuću i kroz njegove prozore, ne daj Bože, videti njegovu žensku čeljad, što se onda nije smelo ni u snu pomisliti.
Kad se dovoljno besa u njemu nakupilo, uletio je jednog dana u Hrustembegovu trgovinu i ljutito mu stavio do znanja da kuća koju gradi ne bi smela imati ni 1 prozora prema ulici, odnosno prema Begovića kući. Ali, kako Derventa nije bila neki od primorskih gradova, koji su još u trinaestom veku imali gradski statut u kojem su se propisivale visine zgrada i mesta gde smeju da gledaju prozori, Hrustem-beg je hladno odbrusio da on gradi modernu kuću po projektu pa ako je projektant predvideo prozore prema ulici, oni će tu i biti .
Jusuf-begu nije preostalo ništa nego zapretiti osvetom. Ali kakvom? Ko bi mogao u to doba nekome zabraniti da na na svojoj zemlji pravi kuću kakvu on hoće ?! Ipak, nije mu trebalo mnogo mozgati. Palo mu je istog časa na pamet i zapretio je da će i on Hrustem-begu uzvratiti istom merom ako njegovi prozori progledaju gde ne bi smeli.
Dugo se nije moglo ni naslutiti kakvu je to osvetu uvređeni Jusuf-beg smislio i kako će je ostvariti.
U međuvremenu nova kuća Alibegovića ponosno je nikla i protegla se uza samu ulicu, bacajući s čitava niza prozora prkosne poglede na sve strane, pa i na kuću uvrijeđenih begovskih komšija. Ali, ne bi toga prkosa za duga vakta.
Na komadu zemlje koji mu je još preostao do ulice Jusuf-beg uskoro od tada poznatog austrougarskog arhitekta naruči projekat kuće katnice, izuzetno uske ali dovoljno visoke da se s njenih prozora moglo zavirivati u prostorije Hrustem-begove kuće, a Hrustem-begovi od nove zgrade nisu sad mogli ni videti protivničku komšijsku kuću. Sad se Hrustem-beg imao za šta ljutiti i brže-bolje je na sve prozore morao dati ugrađivati drvene mušebeke da se bar malo osigura od mogućih pogleda s ove istinski Prkos kuće, kako ju je narod odmah prozvao.
Da bi se dodatno osigurao da se niko neće usuditi dirnuti u njegov inat, Jusuf-beg je Prkos kuću vrlo brzo uvakufio, prepisao islamskoj zajednici, znajući da austrijske vlasti u ono doba nisu tako lako dale dirati u ono što se ticalo vere.
Zgrada je u prizemlju imala dvije prostorije, gde su se smestile vakufske službe, i jedan toalet. Na spratu je bila učionica za mekteb. Kasnije je vakufska uprava jednu prizemnu prostoriju iznajmila za kafanu, au njoj je dugo godina radio poznati kavedžija Huso Kič.
I trajalo je to tako sve do nakon II. svjetskog rata. Prkos kuća se toliko utkala u lice Dervente da verovatno niko nije mogao ni pomisliti da bi se iko usudio odatle je brisati.
No, narodili se tada bilo osobito hrabrih vizionara, koji su bez po muke bili spremni popravljati istoriju, rušiti staro a da nisu imali ništa novo i bolje ponuditi. Godine 1956. gradska skupština donela je odluku da se napravi urbanistički plan grada. Posao je poveren Republičkom urbanističkom zavodu u Sarajevu i onde je nekakav nadobudni arhitekta došao na ideju da bi se u centru Dervente morala porušiti katolička crkva i Prkos kuća, kako bi se bez njih dobila nekakva pravilna linija gradskog jezgra.
Derventski župnik Franjo Momčinović digao je odmah uzbunu i crkva je spašena, verovatno i zato jer bi njeno rušenje bilo prvoklasan politički problem. Za Prkos kuću, međutim, nije se imao ko zauzeti osim običnih građana, koji su gunđali, pričali iza leđa, ali se vlastima nisu smeli u lice usprotiviti.
Bilo je, kažu, otvorenog protivljenja u samom odboru koji je trebao da donese konačnu odluku o sudbini Prkos kuće. Neki su bili izričito protiv, ali odluka o rušenju ipak je donesena.
Ko je bio za a ko protiv, danas je manje važno. No, ne može se prećutati da je zasedanju odbora prisustvovao i Esad Alibegović, direktni Hrustem-begov potomak i da onde nije ćutao, nego se dapače žestoko zalagao da se Prkos kuća sruši. A služio se argumentima koji nemaju nikakve veze sa arhitekturom, urbanizmom a ni sa zdravom pameti.
On, begovski izdanak, govorio je okupljenim partijaše kako je Prkos kuća plod feudalnih vremena, koja su natražna i propala i ne bi trebalo dozvoliti da išta više na ta vremena podseća. Milujući ih po ideološkoj duši razgalio je sve preostale otpore, a dodatni pečat na odluku sigurno je morala biti činjenica da je Esad-beg bio partizan i da je njegova tada vredela više nego nečijih stotinu.
I tako se Prkos kuća rastala sa životom.
Je li se Jusuf-beg okretao u grobu, jer njemu na ahiretu niko nije mogao bacati ideološki pesak u oči. Znao je on i video golu istinu da je iz druga Esada izvirivao njegov pradjed Hrustem-beg i da je Hrustem-begov prkos tako ipak ostao zadnji pa makar sve drugo propalo.
I eto, nažalost, beli je propalo!
Tekst preuzet sa sajta napredak-derventa.ba